2CheckOut & Paypal

Extra ponuda

Preostalo vreme
33%
14:28:33
Danas kupljeno 5 kom.
Istorija Srba
2.550 rsd   1.700 rsd
Istorija Srba
Vladimir Ćorović

Prelistajte:

Bebina knjiga za devojčice i dečake
(PDF 21 MB)

Geto - mjesto gde je bolje sresti vuka nego čovjeka

Mark Tven je jednom napisao: „Što bolje upoznajem ljude, to više volim pse”. Roman koji je pred vama se može svesti na ovu duhovitu opasku čuvenog pisca, međutim, distopijska verzija balkanskog društva zatvorenog iza visokih neprobojnih zidina u dalekoj budućnosti gdje se odlaže ljudski šljam iz cijelog svijeta, nažalost,ni malo nije. U cijelom tom haosu i„koktelu” ostataka naroda i novih robijaša, raste cvijet I prkosi. Momak koji je tu rođen, uprkos svakoj logici, simbolično, filmski i poetski,jedinog pravog prijatelja nalazi u psu.
Pred vama je avantura, akcija, borba, nadljudski napori, epska hrabrost i pre svega bezuslovna ljubav kakvu samo pas može da pruži. Ovaj se roman čita u jednom dahu, a bez daha i ostavlja pokrećući lavine emocija, i vjerujem da mu je pravo mjesto na filmskom platnu.

Petar Strugar, glumac

Nisam došao da držim govor / Gabrijel Garsija Markes

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

Gabo-Pisma i sećanja/ Plinio Apulejo Mendosa

Predgovor

Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su iščezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.

Siromašni i još uvek nepoznati Garsija Markes, primoran da spava na klupi u parku, koga nam je on sâm upravo opisao, nalazi se i na stranicama ove knjige. To je isti onaj Gabo kog sam upoznao u jednom kafeu u Bogoti, kad mu je bilo tek dvadeset godina, a meni četiri-pet godina manje; isti onaj kog sam sreo pedesetih u Parizu i s kojim sam proživeo prijateljsku avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti; isti onaj koji je sa mnom proputovao komunističke zemlje (u potrazi za vazda osujećenim snom) pre nego što ćemo se vratiti u Latinsku Ameriku i započeti novinarsku karijeru u Karakasu, Bogoti ili Havani. Delili smo istu strast prema književnosti, i gledao sam ga kako od sna otkida čitave sate kako bi pisao priče i romane. Uvek mi je pokazivao svoje rukopise. To je onaj nepoznati Gabo kojeg pamte samo njegovi najbliži i najstariji prijatelji.
S dopuštenjem mog kumčeta, a njegovog sina Rodriga, prilažem i nekoliko pisama u kojima mi je Gabo iz Meksika pričao o onome što trenutno piše. Još je bio daleko od slave. Međutim, ispostavilo se da mu ona nije ni prijala. „Smeta mi“, rekao mi je jednom; „slava me plaši, a veličanje me mnogo podseća na smrt“. S jednakom iskrenošću ogradiće se i od mitova i legendi koje će kritičari isplesti oko Sto godina samoće. Ne, nije želeo da smišlja alegorije čovečanstva. Kao što mi je rekao jednom kad je završio knjigu, namera mu je bila mnogo skromnija i jednostavnija: „Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i slepom bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili veliku razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu“. Da, to je, pre nego ma šta drugo, Sto godina samoće.
Ne znam kad sam osetio želju – možda bi trebalo da kažem potrebu – da napišem ovu knjigu. Zamislio sam je kao neku vrstu prizivanja u sećanje, način da se sačuvaju iskustva koja ne smeju biti prepuštena zaboravu. A kako su sećanja često brza i plahovita kao leptiri, odlučio sam da se, pošavši stopama impresionista, udaljim od bilo kakve stroge, klasične konstrukcije, i da rečenice prekidam neočekivanim skokovima na samoj stranici, koji će kao potezi četkicom naglasiti utiske o jednom proživljenom trenutku. Tako će, sasvim izvesno, iznenaditi čitaoca.
Za sam kraj ove knjige, prisetio sam se pobedonosnog vrhunca diskretne književne pustolovine koji je Gabo dostigao u svojim najtežim godinama: Nobelove nagrade za književnost. Zajedno s njim, taj smo period proživeli i mi, njegovi najbliskiji prijatelji. Nama je donela neizmernu radost. A njemu, kao što će čitaoci videti na samom kraju ove knjige, užasan strah.
| 1/4 | >>

Ferenc Barnaš

Druga smrt

Druga smrt
Oblast: EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST, *** AKCIJA ***
Izdavač: Sezam Book, 2014. god.
Pismo: lat
Povez: mek
Strana: 235 str.
Puna cena: 699 rsd
Popust: 149 rsd
Vaša cena: 550 rsd
kom. ubaci u korpu
Ferenc Barnaš
Druga smrt

U 2013. godini jednu od najeminentnijih mađarskih književnih nagrada osvojio je roman Ferenca Barnaša ,,Druga smrt,,. To je iznenadilo mađarsku književnu publiku, budući da Barnaš ne spada među pisce koji se često pojavljuju u javnosti, živi povučeno i retko objavljuje. Rođen je 1959. godine u siromašnoj porodici u Debrecinu, književnost i muziku studirao je u Budimpešti, a danas, nakon mnogih lutanja, uspona i padova radi kao čuvar u muzeju.
Uprkos tome što je ovo njegov četvrti roman, nikada nije utonuo u intelektualnu samodopadljivost. Mada je njegov prethodni roman, pod naslovom Deveti, osvojio nagradu Tibor Deri i bilo je onih koji su ga nazivali remek-delom. Roman od dve stotine strana preveden je i na engleski jezik, a njegovo pojavljivanje ni na engleskom govornom području nije prošlo bez odjeka – u Americi je 2010. nominovan za nagradu za najbolji strani roman. Deveti, čija se radnja odvija tokom socijalizma, govori u prvom licu o devetom detetu jedne velike katoličke porodice koja živi u velikom siromaštvu. I raniji Barnaševi romani, u kojima često govori o svojim lutanjima i o “karijeri” uličnog svirača, imaju korene u njegovoj autobiografiji.
Žanrovski gledano, Druga smrt je izvanredno delo, kompozicija mu je više muzička nego narativna. Narator, pripovedač u prvom licu, muškarac srednjih godina, nekada je bio profesor ali je zbog nepoznatog psihičkog oboljenja propao, a potom se primirio, zaposlivši se kao čuvar u muzeju. Pripovedač se kontinuirano samopreispituje i kao da pred nas izlaže onaj psihički poremećaj koji dotiče granicu ludila ali je ne prelazi, a koji bismo mogli nazvati neurozom koja se pruža sve do paranoje. Istovremeno možemo biti svedoci jednog procesa samoizlečenja, vežbi izdržljivosti, radikalnih mentalnih vežbi koje preispituju najosnovnije stvari: ko sam, gde sam, zbog čega sam ovde, šta čini moj život.
Čitamo, dakle, roman toka svesti, koji je izvanredno uzbudljiv budući da istražuje uslove opstanka, mentalnu i svesnu celovitost i konstantnu borbu sa slomom. Stubovi na kojima se održava svest, odnos prema vremenu, prostoru i kretanju, neprestano su ugroženi, a smrt vreba iza njih. Barnašu polazi za rukom da svest učini transparentnom i da stavi pred nas onu borbu za opstanak koja nas sve karakteriše, ali se oseća samo kada se izmestimo iz normalnosti. Druga smrt je minimalistički roman koji otkriva najosnovnije mentalne životne funkcije jednog čoveka, i na taj način, naravno, govori o svima. I naravno o odnosima sa drugim ljudima i sa prostorom: taj prostor ovaj put jeste Budimpešta, a u samom gradu, u njegovim zdanjima i ljudima, prisutna je istorija. Glavni junak ne samo da je na ratnoj nozi sa svojim mentalnim poremećajima, već i luta po gradu kao kakav istrošeni, zbunjeni lik, koji se sudara sa ključnim trenucima mađarske istorije dvadesetog veka, poput holokausta ili podivljalog kapitalizma tranzicije. Jevrejska Budimpešta postaje deo sopstvenog unutrašnjeg sveta, dok za njega Budimpešta nije metropola već preteća realnost. Promatranje, promišljanje, unutrašnji monolog i pisanje postaju pripovedaču terapeutska sredstva. Razmišljanje, ono svakodnevno, koje podupire našu egzistenciju, u ovom romanu postaje vidljivo i čujno.
Roman Ferenca Barnaša nije spektakularan, međutim tim je prodorniji, i uprkos tome što nije avanturistički, izvanredno je uzbudljiv. Preterivanjem i preuveličavanjem psihičkog oboljenja, ogoljeno “ja” ovde pokušava da progovori i da stvori odnos sa drugima, sa gradom (zapravo sa istorijom) ali i da se orijentiše u haosu koji žubori na dnu sveta svakoga od nas.

Viktorija Radič
s mađarskog jezika prevela Sandra Buljanović

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST:

BEZ DAHA

BEZ DAHA

Lorenco Amuri

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Prolećna izložba

Prolećna izložba

Đerđ Špiro

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Limb

Limb

Melanija Macuko

 
Puna cena 750 rsd
Popust 150 rsd
600 rsd
Povratak u Budućnost

Povratak u Budućnost

Gustav Murin

 
Puna cena 750 rsd
Popust 200 rsd
550 rsd
NEMA, I NEKA NE BUDE

NEMA, I NEKA NE BUDE

Edina Svoren

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Eliksir besmrtnosti

Eliksir besmrtnosti

Gabi Glajhman

 
Puna cena 950 rsd
Popust 100 rsd
850 rsd
Promena podneblja

Promena podneblja

Hilari Mantel

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
OPROSTI

OPROSTI

Ida Hegazi Hejer

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
SLIKE IZ ŽIVOTA M.

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

Svetlana Žuhova

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Zemlja statua

Zemlja statua

Žak Abej

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd

 
Uspešno dodato u korpu.

Pregledaj korpu     Nastavi kupovinu