2CheckOut & Paypal

Extra ponuda

Preostalo vreme
33%
14:28:33
Danas kupljeno 5 kom.
Istorija Srba
2.550 rsd   1.700 rsd
Istorija Srba
Vladimir Ćorović

Prelistajte:

Bebina knjiga za devojčice i dečake
(PDF 21 MB)

Geto - mjesto gde je bolje sresti vuka nego čovjeka

Mark Tven je jednom napisao: „Što bolje upoznajem ljude, to više volim pse”. Roman koji je pred vama se može svesti na ovu duhovitu opasku čuvenog pisca, međutim, distopijska verzija balkanskog društva zatvorenog iza visokih neprobojnih zidina u dalekoj budućnosti gdje se odlaže ljudski šljam iz cijelog svijeta, nažalost,ni malo nije. U cijelom tom haosu i„koktelu” ostataka naroda i novih robijaša, raste cvijet I prkosi. Momak koji je tu rođen, uprkos svakoj logici, simbolično, filmski i poetski,jedinog pravog prijatelja nalazi u psu.
Pred vama je avantura, akcija, borba, nadljudski napori, epska hrabrost i pre svega bezuslovna ljubav kakvu samo pas može da pruži. Ovaj se roman čita u jednom dahu, a bez daha i ostavlja pokrećući lavine emocija, i vjerujem da mu je pravo mjesto na filmskom platnu.

Petar Strugar, glumac

Nisam došao da držim govor / Gabrijel Garsija Markes

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

Gabo-Pisma i sećanja/ Plinio Apulejo Mendosa

Predgovor

Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su iščezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.

Siromašni i još uvek nepoznati Garsija Markes, primoran da spava na klupi u parku, koga nam je on sâm upravo opisao, nalazi se i na stranicama ove knjige. To je isti onaj Gabo kog sam upoznao u jednom kafeu u Bogoti, kad mu je bilo tek dvadeset godina, a meni četiri-pet godina manje; isti onaj kog sam sreo pedesetih u Parizu i s kojim sam proživeo prijateljsku avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti; isti onaj koji je sa mnom proputovao komunističke zemlje (u potrazi za vazda osujećenim snom) pre nego što ćemo se vratiti u Latinsku Ameriku i započeti novinarsku karijeru u Karakasu, Bogoti ili Havani. Delili smo istu strast prema književnosti, i gledao sam ga kako od sna otkida čitave sate kako bi pisao priče i romane. Uvek mi je pokazivao svoje rukopise. To je onaj nepoznati Gabo kojeg pamte samo njegovi najbliži i najstariji prijatelji.
S dopuštenjem mog kumčeta, a njegovog sina Rodriga, prilažem i nekoliko pisama u kojima mi je Gabo iz Meksika pričao o onome što trenutno piše. Još je bio daleko od slave. Međutim, ispostavilo se da mu ona nije ni prijala. „Smeta mi“, rekao mi je jednom; „slava me plaši, a veličanje me mnogo podseća na smrt“. S jednakom iskrenošću ogradiće se i od mitova i legendi koje će kritičari isplesti oko Sto godina samoće. Ne, nije želeo da smišlja alegorije čovečanstva. Kao što mi je rekao jednom kad je završio knjigu, namera mu je bila mnogo skromnija i jednostavnija: „Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i slepom bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili veliku razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu“. Da, to je, pre nego ma šta drugo, Sto godina samoće.
Ne znam kad sam osetio želju – možda bi trebalo da kažem potrebu – da napišem ovu knjigu. Zamislio sam je kao neku vrstu prizivanja u sećanje, način da se sačuvaju iskustva koja ne smeju biti prepuštena zaboravu. A kako su sećanja često brza i plahovita kao leptiri, odlučio sam da se, pošavši stopama impresionista, udaljim od bilo kakve stroge, klasične konstrukcije, i da rečenice prekidam neočekivanim skokovima na samoj stranici, koji će kao potezi četkicom naglasiti utiske o jednom proživljenom trenutku. Tako će, sasvim izvesno, iznenaditi čitaoca.
Za sam kraj ove knjige, prisetio sam se pobedonosnog vrhunca diskretne književne pustolovine koji je Gabo dostigao u svojim najtežim godinama: Nobelove nagrade za književnost. Zajedno s njim, taj smo period proživeli i mi, njegovi najbliskiji prijatelji. Nama je donela neizmernu radost. A njemu, kao što će čitaoci videti na samom kraju ove knjige, užasan strah.
| 1/4 | >>

Gabi Glajhman

Eliksir besmrtnosti

Eliksir besmrtnosti
Oblast: EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST, *** AKCIJA ***
Izdavač: Sezam Book, 2014. god.
Pismo: lat
Povez: mek
Strana: 535 str.
Puna cena: 950 rsd
Popust: 100 rsd
Vaša cena: 850 rsd
kom. ubaci u korpu

Gabi Glajhman: Eliksir besmrtnosti

Izdavačka kuća Sezam Book iz Beograda planira da krajem 2014. godine objavi debitantski roman Eliksir besmrtnosti autora Gabija Glajhmana (Gabi Gleichmann) u prevodu Marije P. Ćorić s norveškog jezika.

Roman je objavljen 2012. godine (izdavač Aschehoug, Oslo) i nominovan za Nagradu knjižara iste godine. Do sada je preveden na danski, engleski, holandski, madjarski, nemački i švedski jezik, a u pripremi su prevodi i na nekoliko drugih jezika.

Gabi Glajhman je rodjen 1954. u Budimpešti. U Švedsku se preselio u uzrastu od 10 godina. Nakon studija književnosti I filosofije radio je kao novinar, a bio je i predsednik švedskog Pen kluba. Trenutno živi u Oslu i radi kao izdavač, pisac i književni kritičar.

Eliksir besmrtnosti je uzbudljiva priča o porodici Spinoza, koju pripovedač prati od njenih početaka daleke 1140. godine u Portugalu, do samog kraja 20. veka u Norveškoj. Ova porodična saga isprepletena je najvažnijim istorijskim, društvenim i kulturnim dogadjajima na dva kontinenta u viševekovnom razdoblju, obeleženom periodima tiranije i prevrata. Susrećemo se sa srednjovekovnim Portugalom, španskom inkvizicijom, Rembrantovim Amsterdamom, Francuskom revolucijom, Frojdovim Bečom, kao i strahotama oba svetska rata. Članovi porodice Spinoza nisu samo posmatrači, već često i važni učesnici u samom središtu zbivanja.

“Moje ime je Ari i ja sam poslednji iz dugog rodoslova porodice Spinoza. Porodično stablo nema više muških grana, i kada ja prema prognozama lekara sklopim oči za nekoliko meseci, ova porodična saga će dobiti zasluženi kraj. Ležim u bolnici, moja sudbina je zapečaćena, a sećanja naviru. Sva ona sećanja za koja sam mislio da su izbledela, izmakla i iščeznula u vremenu, pokrenula su se, žive sopstvenim životom, a iz njih izrasta prošlost, naša zbunjujuća, višesmislena prošlost.”

Rešen da priču o porodici sačuva od zaborava, pripovedač Ari Spinoza priseća se svega što je, zajedno sa bratom blizancem slušao od tajanstvenog Fernanda koga je ljubav prema Arijevoj babi vezala za porodicu Spinoza. Fernando je bio kabaretski umetnik, vodeći antifašista u Beču tridesetih godina 20. veka, zatvorenik logora Dahau, rob u rudniku bakra u rukama SS-snaga u Jugoslaviji, a zatim i višegodišnji zatočenik u sibirskom logoru. Nakon svega toga bio je skrhan čovek, koga je zanimala samo prošlost. Fernando je svoja saznanja sticao komunicirajući s duhom Šošane Spinoze, koja je živela u Parizu u 18. veku, i bila ljubavnica Voltera, život okončavši samoubistvom. Iako bi osnova Fernandovih priča mogla odmah izazvati sumnju u njihovu istinitost, Ari nikada nije sumnjao u verodostojnost onoga što je čuo od Fernanda.

Kao drugi izvor za sećanja Ari Spinoza koristi tajnu knjigu svog pretka, filosofa Bendžamina Spinoze (koji svakako ukazuje na paralelu sa filosofom Baruhom, kasnije Benediktom de Spinoza iz 17. veka), Eliksir besmrtnosti, koja pored filosofske mudrosti nudi i recept za večni život.

“Tačno godinu dana nakon osvajanja Lisabona, rabinov sin Baruh Halevi, ugledao je najčudniji prizor u svom mladom životu. Jednog poslepodneva odmarao se pod čempresom nedaleko od glavnog puta, praznog na vrelini sunca. Zadremao je, ali se malo kasnije probudio zbog muva koje su puzale po njegovom licu. Ugledao je starog lutalicu kako ide ka njemu iz pravca Samanke. Polako se približavao hodajući pogrbljeno.
...
‘Da li si ti Baruh, sin rabina Jude, onaj blagosloveni?’
Baruh odgovori klimanjem glave.
’Slušaj pažljivo šta imam da ti kažem’, nastavio je čovek i nagnuo se tako da je njegovo izbrazdano lice bilo neposredno pred licem mladića.
...
’Ja sam Mojsije, prorok Jevreja. Vraćam se na Zemlju svakih hiljadu godina, da prenesem volju Gospoda. U šta ti veruješ, ili u šta ne veruješ, nevažno je. Samo treba da slediš moje reči. Sutra ćeš napustiti dom svoga oca i poći prema zapadu. Gospod želi da upoznaš svet. Tvoje putovanje će biti dugo, i bićeš izložen mnogim iskušenjima. Ali ti ćeš ih sve savladati. Sve dotle dok se držiš svog dela nagodbe, Gospod će se držati svog. Sigurno se pitaš šta je to što ti moraš da uradiš. Moraš da slediš zapovesti uklesane na mojim kamenim pločama, da živiš prema njima i osnuješ jevrejsku zajednicu, iz koje će mnogi veliki ljudi i žene izaći i osvojiti sve krajeve sveta. Jednog dana ćeš otkriti veliku tajnu, onu koju ljudi traže od davnina. Tu tajnu će kasnije čuvati tvoja deca i unuci hiljadu godina. Sve dok tvoji potomci ispunjavaju svoju dužnost, koračaće dignute glave medju ljudima na Zemlji, i Gospod će ih čuvati. Ali ako se neko od njih suprotstavi volji Gospoda, tvoja porodica će biti izbrisana sa lica zemlje. Jesi li razumeo?’”

Tajna koju je Mojsije poverio Baruhu, čije ime upravo znači blagosloveni, odnosila se na eliksir besmrtnosti. Jedini iz trideset šest generacija Spinoza koji je okusio eliksir, Salman, živeo je više od 350 godina, shvativši da je besmrtnost najveća kletva. Ari Spinoza u poslednjem poglavlju knjige Eliksir besmrtnosti uvidja da je za smrtnike jedini pravi put u besmrtnost sećanje. I, kako sam Glajhman u prikazu knjige piše, ”sve dok nas se neko seća, mi smo – čak i vekovima posle smrti – živi. Svrha ovog romana, ”punog komičnih avantura, neobjašnjenih tajni, filosofskih komentara i razmišljanja o totalitarizmu (bilo da je reč o religioznom, fašističkom ili komunističkom), jeste upravo da slavi sećanje”.

Roman Gabija Glajhmana je dobio izvanredne kritike, kako u norveškoj štampi, tako i u inostranstvu. Ocenjen je kao ”klasičan roman u magičnom obličju” (Aftenposten), ”priznanje jačini naratora” (VG), ”rog izobilja dobrih priča, sugestivnih poenti i konciznih prikaza prošlih vremena u dalekim podnebljima” (Dagens Næringsliv), ”panoramski pogled na istoriju, vidjen očima Jevreja Evrope” (Library Journal), ”roman koji kipi od znanja o evropskoj i jevrejskoj kulturi i istoriji” (KK). ”Ovim originalnim romanom on [Glajhman] otvara vrata magične istorije porodice, ispričane lakim i humorističkim jezikom, kroz niz živopisnih ličnosti.” (KK) Prema rečima kritičara norveškog dnevnog lista Dagbladet, Gabi Glajhman piše s pogledom učenjaka i pesničkim smislom za lepotu. Reakcije pokazuju da mu ništa više nije bilo potrebno za uspešan debi u svetu knjige.

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST:

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

Svetlana Žuhova

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
BEZ DAHA

BEZ DAHA

Lorenco Amuri

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Druga smrt

Druga smrt

Ferenc Barnaš

 
Puna cena 699 rsd
Popust 149 rsd
550 rsd
Povratak u Budućnost

Povratak u Budućnost

Gustav Murin

 
Puna cena 750 rsd
Popust 200 rsd
550 rsd
NEMA, I NEKA NE BUDE

NEMA, I NEKA NE BUDE

Edina Svoren

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
OPROSTI

OPROSTI

Ida Hegazi Hejer

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Ceo život

Ceo život

Romana Petri

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Zemlja statua

Zemlja statua

Žak Abej

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Priče staramajke

Priče staramajke

Radu Cukulesku

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Prolećna izložba

Prolećna izložba

Đerđ Špiro

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd

 
Uspešno dodato u korpu.

Pregledaj korpu     Nastavi kupovinu