2CheckOut & Paypal

Extra ponuda

Preostalo vreme
33%
14:28:33
Danas kupljeno 5 kom.
Istorija Srba
2.550 rsd   1.700 rsd
Istorija Srba
Vladimir Ćorović

Prelistajte:

Bebina knjiga za devojčice i dečake
(PDF 21 MB)

Nisam došao da držim govor / Gabrijel Garsija Markes

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

Gabo-Pisma i sećanja/ Plinio Apulejo Mendosa

Predgovor

Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su iščezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.

Siromašni i još uvek nepoznati Garsija Markes, primoran da spava na klupi u parku, koga nam je on sâm upravo opisao, nalazi se i na stranicama ove knjige. To je isti onaj Gabo kog sam upoznao u jednom kafeu u Bogoti, kad mu je bilo tek dvadeset godina, a meni četiri-pet godina manje; isti onaj kog sam sreo pedesetih u Parizu i s kojim sam proživeo prijateljsku avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti; isti onaj koji je sa mnom proputovao komunističke zemlje (u potrazi za vazda osujećenim snom) pre nego što ćemo se vratiti u Latinsku Ameriku i započeti novinarsku karijeru u Karakasu, Bogoti ili Havani. Delili smo istu strast prema književnosti, i gledao sam ga kako od sna otkida čitave sate kako bi pisao priče i romane. Uvek mi je pokazivao svoje rukopise. To je onaj nepoznati Gabo kojeg pamte samo njegovi najbliži i najstariji prijatelji.
S dopuštenjem mog kumčeta, a njegovog sina Rodriga, prilažem i nekoliko pisama u kojima mi je Gabo iz Meksika pričao o onome što trenutno piše. Još je bio daleko od slave. Međutim, ispostavilo se da mu ona nije ni prijala. „Smeta mi“, rekao mi je jednom; „slava me plaši, a veličanje me mnogo podseća na smrt“. S jednakom iskrenošću ogradiće se i od mitova i legendi koje će kritičari isplesti oko Sto godina samoće. Ne, nije želeo da smišlja alegorije čovečanstva. Kao što mi je rekao jednom kad je završio knjigu, namera mu je bila mnogo skromnija i jednostavnija: „Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i slepom bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili veliku razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu“. Da, to je, pre nego ma šta drugo, Sto godina samoće.
Ne znam kad sam osetio želju – možda bi trebalo da kažem potrebu – da napišem ovu knjigu. Zamislio sam je kao neku vrstu prizivanja u sećanje, način da se sačuvaju iskustva koja ne smeju biti prepuštena zaboravu. A kako su sećanja često brza i plahovita kao leptiri, odlučio sam da se, pošavši stopama impresionista, udaljim od bilo kakve stroge, klasične konstrukcije, i da rečenice prekidam neočekivanim skokovima na samoj stranici, koji će kao potezi četkicom naglasiti utiske o jednom proživljenom trenutku. Tako će, sasvim izvesno, iznenaditi čitaoca.
Za sam kraj ove knjige, prisetio sam se pobedonosnog vrhunca diskretne književne pustolovine koji je Gabo dostigao u svojim najtežim godinama: Nobelove nagrade za književnost. Zajedno s njim, taj smo period proživeli i mi, njegovi najbliskiji prijatelji. Nama je donela neizmernu radost. A njemu, kao što će čitaoci videti na samom kraju ove knjige, užasan strah.

Knjiga Sećanja na Alžir u užem izboru za književnu nagradu ,,Moma Dimić"

Жири за доделу књижевне награде „Мома Димић“ за годину 2016/2017, у саставу: проф. др Јован Делић (председник), Јасмина Нинков, Сања Милић, др Слађана Илић и Живка Маричић, након састанака одржаних 6. јуна и 5. јула 2018. године, једногласно је одлучио да ову награду, која се додељује за прозно дело које на уметнички релевантан начин остварује везе са другим културама, додели књизи Последња станица Британија, аутора Горана Гоцића (Лагуна, 2017).
У најужем избору биле су књиге Нине Живанчевић (Оно што највише желим, Корнет, 2017), Ласла Блашковића (Гле, Службени гласник, 2016) и Александре Војиновић (Сећање на Алжир, Sezam Book, 2017).
| 1/4 | >>

Edina Svoren

NEMA, I NEKA NE BUDE

NEMA, I NEKA NE BUDE
Oblast: EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST, *** AKCIJA ***
Izdavač: Sezam Book
Pismo: latinica
Format: 14 x 20 cm
Povez: mek
Strana: 160 str.
Puna cena: 850 rsd
Popust: 350 rsd
Vaša cena: 500 rsd
kom. ubaci u korpu


Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih.

„Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:
neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST:

Povratak u Budućnost

Povratak u Budućnost

Gustav Murin

 
Puna cena 750 rsd
Popust 200 rsd
550 rsd
Ceo život

Ceo život

Romana Petri

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Priče staramajke

Priče staramajke

Radu Cukulesku

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
Promena podneblja

Promena podneblja

Hilari Mantel

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
TEODOSIJE MLAĐI

TEODOSIJE MLAĐI

Razvan Radulesku

 
Puna cena 1.200 rsd
Popust 350 rsd
850 rsd
BEZ DAHA

BEZ DAHA

Lorenco Amuri

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
SLIKE IZ ŽIVOTA M.

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

Svetlana Žuhova

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
NEOPAŽENO

NEOPAŽENO

Silvi Žermen

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
OPROSTI

OPROSTI

Ida Hegazi Hejer

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Druga smrt

Druga smrt

Ferenc Barnaš

 
Puna cena 699 rsd
Popust 149 rsd
550 rsd

 
Uspešno dodato u korpu.

Pregledaj korpu     Nastavi kupovinu