2CheckOut & Paypal

Extra ponuda

Preostalo vreme
43%
14:28:33
Danas kupljeno 8 kom.
RAKIJE SRBIJE
3.500 rsd   2.000 rsd
RAKIJE SRBIJE
Radomir Vlastelica

Prelistajte:

Bebina knjiga za devojčice i dečake
(PDF 21 MB)

Geto - mjesto gde je bolje sresti vuka nego čovjeka

Mark Tven je jednom napisao: „Što bolje upoznajem ljude, to više volim pse”. Roman koji je pred vama se može svesti na ovu duhovitu opasku čuvenog pisca, međutim, distopijska verzija balkanskog društva zatvorenog iza visokih neprobojnih zidina u dalekoj budućnosti gdje se odlaže ljudski šljam iz cijelog svijeta, nažalost,ni malo nije. U cijelom tom haosu i„koktelu” ostataka naroda i novih robijaša, raste cvijet I prkosi. Momak koji je tu rođen, uprkos svakoj logici, simbolično, filmski i poetski,jedinog pravog prijatelja nalazi u psu.
Pred vama je avantura, akcija, borba, nadljudski napori, epska hrabrost i pre svega bezuslovna ljubav kakvu samo pas može da pruži. Ovaj se roman čita u jednom dahu, a bez daha i ostavlja pokrećući lavine emocija, i vjerujem da mu je pravo mjesto na filmskom platnu.

Petar Strugar, glumac

Nisam došao da držim govor / Gabrijel Garsija Markes

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

Gabo-Pisma i sećanja/ Plinio Apulejo Mendosa

Predgovor

Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su iščezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.

Siromašni i još uvek nepoznati Garsija Markes, primoran da spava na klupi u parku, koga nam je on sâm upravo opisao, nalazi se i na stranicama ove knjige. To je isti onaj Gabo kog sam upoznao u jednom kafeu u Bogoti, kad mu je bilo tek dvadeset godina, a meni četiri-pet godina manje; isti onaj kog sam sreo pedesetih u Parizu i s kojim sam proživeo prijateljsku avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti; isti onaj koji je sa mnom proputovao komunističke zemlje (u potrazi za vazda osujećenim snom) pre nego što ćemo se vratiti u Latinsku Ameriku i započeti novinarsku karijeru u Karakasu, Bogoti ili Havani. Delili smo istu strast prema književnosti, i gledao sam ga kako od sna otkida čitave sate kako bi pisao priče i romane. Uvek mi je pokazivao svoje rukopise. To je onaj nepoznati Gabo kojeg pamte samo njegovi najbliži i najstariji prijatelji.
S dopuštenjem mog kumčeta, a njegovog sina Rodriga, prilažem i nekoliko pisama u kojima mi je Gabo iz Meksika pričao o onome što trenutno piše. Još je bio daleko od slave. Međutim, ispostavilo se da mu ona nije ni prijala. „Smeta mi“, rekao mi je jednom; „slava me plaši, a veličanje me mnogo podseća na smrt“. S jednakom iskrenošću ogradiće se i od mitova i legendi koje će kritičari isplesti oko Sto godina samoće. Ne, nije želeo da smišlja alegorije čovečanstva. Kao što mi je rekao jednom kad je završio knjigu, namera mu je bila mnogo skromnija i jednostavnija: „Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i slepom bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili veliku razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu“. Da, to je, pre nego ma šta drugo, Sto godina samoće.
Ne znam kad sam osetio želju – možda bi trebalo da kažem potrebu – da napišem ovu knjigu. Zamislio sam je kao neku vrstu prizivanja u sećanje, način da se sačuvaju iskustva koja ne smeju biti prepuštena zaboravu. A kako su sećanja često brza i plahovita kao leptiri, odlučio sam da se, pošavši stopama impresionista, udaljim od bilo kakve stroge, klasične konstrukcije, i da rečenice prekidam neočekivanim skokovima na samoj stranici, koji će kao potezi četkicom naglasiti utiske o jednom proživljenom trenutku. Tako će, sasvim izvesno, iznenaditi čitaoca.
Za sam kraj ove knjige, prisetio sam se pobedonosnog vrhunca diskretne književne pustolovine koji je Gabo dostigao u svojim najtežim godinama: Nobelove nagrade za književnost. Zajedno s njim, taj smo period proživeli i mi, njegovi najbliskiji prijatelji. Nama je donela neizmernu radost. A njemu, kao što će čitaoci videti na samom kraju ove knjige, užasan strah.
| 1/4 | >>

Edina Svoren

NEMA, I NEKA NE BUDE

NEMA, I NEKA NE BUDE
Oblast: EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST, *** AKCIJA ***
Izdavač: Sezam Book
Pismo: latinica
Format: 14 x 20 cm
Povez: mek
Strana: 160 str.
Puna cena: 850 rsd
Popust: 350 rsd
Vaša cena: 500 rsd
kom. ubaci u korpu


Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih.

„Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:
neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST:

TEODOSIJE MLAĐI

TEODOSIJE MLAĐI

Razvan Radulesku

 
Puna cena 1.200 rsd
Popust 350 rsd
850 rsd
SLIKE IZ ŽIVOTA M.

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

Svetlana Žuhova

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Promena podneblja

Promena podneblja

Hilari Mantel

 
Puna cena 750 rsd
Popust 0 rsd
750 rsd
BEZ DAHA

BEZ DAHA

Lorenco Amuri

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Druga smrt

Druga smrt

Ferenc Barnaš

 
Puna cena 699 rsd
Popust 149 rsd
550 rsd
Eliksir besmrtnosti

Eliksir besmrtnosti

Gabi Glajhman

 
Puna cena 950 rsd
Popust 100 rsd
850 rsd
NEOPAŽENO

NEOPAŽENO

Silvi Žermen

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd
Limb

Limb

Melanija Macuko

 
Puna cena 750 rsd
Popust 150 rsd
600 rsd
Povratak u Budućnost

Povratak u Budućnost

Gustav Murin

 
Puna cena 750 rsd
Popust 200 rsd
550 rsd
OPROSTI

OPROSTI

Ida Hegazi Hejer

 
Puna cena 850 rsd
Popust 350 rsd
500 rsd

 
Uspešno dodato u korpu.

Pregledaj korpu     Nastavi kupovinu