Mark Tven je jednom napisao: „Što bolje upoznajem ljude, to više volim pse”. Roman koji je pred vama se može svesti na ovu duhovitu opasku čuvenog pisca, međutim, distopijska verzija balkanskog društva zatvorenog iza visokih neprobojnih zidina u dalekoj budućnosti gdje se odlaže ljudski šljam iz cijelog svijeta, nažalost,ni malo nije. U cijelom tom haosu i„koktelu” ostataka naroda i novih robijaša, raste cvijet I prkosi. Momak koji je tu rođen, uprkos svakoj logici, simbolično, filmski i poetski,jedinog pravog prijatelja nalazi u psu.
Pred vama je avantura, akcija, borba, nadljudski napori, epska hrabrost i pre svega bezuslovna ljubav kakvu samo pas može da pruži. Ovaj se roman čita u jednom dahu, a bez daha i ostavlja pokrećući lavine emocija, i vjerujem da mu je pravo mjesto na filmskom platnu.
Petar Strugar, glumac
Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.
Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.
Predgovor
Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su iščezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.
Siromašni i još uvek nepoznati Garsija Markes, primoran da spava na klupi u parku, koga nam je on sâm upravo opisao, nalazi se i na stranicama ove knjige. To je isti onaj Gabo kog sam upoznao u jednom kafeu u Bogoti, kad mu je bilo tek dvadeset godina, a meni četiri-pet godina manje; isti onaj kog sam sreo pedesetih u Parizu i s kojim sam proživeo prijateljsku avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti; isti onaj koji je sa mnom proputovao komunističke zemlje (u potrazi za vazda osujećenim snom) pre nego što ćemo se vratiti u Latinsku Ameriku i započeti novinarsku karijeru u Karakasu, Bogoti ili Havani. Delili smo istu strast prema književnosti, i gledao sam ga kako od sna otkida čitave sate kako bi pisao priče i romane. Uvek mi je pokazivao svoje rukopise. To je onaj nepoznati Gabo kojeg pamte samo njegovi najbliži i najstariji prijatelji.
S dopuštenjem mog kumčeta, a njegovog sina Rodriga, prilažem i nekoliko pisama u kojima mi je Gabo iz Meksika pričao o onome što trenutno piše. Još je bio daleko od slave. Međutim, ispostavilo se da mu ona nije ni prijala. „Smeta mi“, rekao mi je jednom; „slava me plaši, a veličanje me mnogo podseća na smrt“. S jednakom iskrenošću ogradiće se i od mitova i legendi koje će kritičari isplesti oko Sto godina samoće. Ne, nije želeo da smišlja alegorije čovečanstva. Kao što mi je rekao jednom kad je završio knjigu, namera mu je bila mnogo skromnija i jednostavnija: „Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i slepom bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili veliku razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu“. Da, to je, pre nego ma šta drugo, Sto godina samoće.
Ne znam kad sam osetio želju – možda bi trebalo da kažem potrebu – da napišem ovu knjigu. Zamislio sam je kao neku vrstu prizivanja u sećanje, način da se sačuvaju iskustva koja ne smeju biti prepuštena zaboravu. A kako su sećanja često brza i plahovita kao leptiri, odlučio sam da se, pošavši stopama impresionista, udaljim od bilo kakve stroge, klasične konstrukcije, i da rečenice prekidam neočekivanim skokovima na samoj stranici, koji će kao potezi četkicom naglasiti utiske o jednom proživljenom trenutku. Tako će, sasvim izvesno, iznenaditi čitaoca.
Za sam kraj ove knjige, prisetio sam se pobedonosnog vrhunca diskretne književne pustolovine koji je Gabo dostigao u svojim najtežim godinama: Nobelove nagrade za književnost. Zajedno s njim, taj smo period proživeli i mi, njegovi najbliskiji prijatelji. Nama je donela neizmernu radost. A njemu, kao što će čitaoci videti na samom kraju ove knjige, užasan strah.
