Жири за доделу књижевне награде „Мома Димић“ за годину 2016/2017, у саставу: проф. др Јован Делић (председник), Јасмина Нинков, Сања Милић, др Слађана Илић и Живка Маричић, након састанака одржаних 6. јуна и 5. јула 2018. године, једногласно је одлучио да ову награду, која се додељује за прозно дело које на уметнички релевантан начин остварује везе са другим културама, додели књизи Последња станица Британија, аутора Горана Гоцића (Лагуна, 2017).
У најужем избору биле су књиге Нине Живанчевић (Оно што највише желим, Корнет, 2017), Ласла Блашковића (Гле, Службени гласник, 2016) и Александре Војиновић (Сећање на Алжир, Sezam Book, 2017).

У нашем народу има много предања о Светом Сави. Нека од њих забележена су врло рано, још у XIII веку, код његових старих биографа; али највећи њихов део je каснијег порекла и објављен тек крајем XIX и почетком XX века. O Светом Сави je први почео да бележи приче Вук Стефановић Караџић, али главни потицај, да се прикупе и објаве сва предања о том популарном светитељу, дошао је тек 1897. године од господина Вида Вулетића-Вукасовића у Босанској вили. Од тада, Босанска вила је за пуне четири године, од 1897 до 1901, доносила, готово у сваком броју, по неко предање о светитељу и учинила тим велику услугу проучавању Савиних легенди. Сем у Босанској вили, а по њеном примеру, објављен је један део предања о Светом Сави још и у Босанско-херцеговачком источнику за 1897, годину. Касније је понајвише предања о Светом Сави забележио господин Станоје М. Мијатовић, најпре у Братству, XII-XIII, 1908, под натписом „Свети Сава у народној успомени”, потом у засебној књижици „Свети Сава у народним причама”, Нови Сад, 1913, у серији Књига за народ Матице Српске, свеска 148; и у књижици Свети Сава у нашим народним песмама, Београд, 1923. под псеудонимом Србољуб Србобратић. У новије доба, господин Ст. М. Димитријевић упутио је позив преко Весника српске цркве, XXIX, 1924. стр. 626-8, свештеницима, учитељима и осталој народној интелигенцији, да обрате пажњу на све врсте народног предања о Светом Сави, пошто „далеко већи део још није прикупљен и објављен, него кружи само по народу као његова усмена лектира”. Тај позив имао је извесног успеха, и у Веснику је током 1925. и 1926. године дат читав низ лепих и корисних прилога.

Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih.

„Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:
neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”