Rakija i beli luk kao preventiva od zaraze, zabrana kretanja - ko je u mestu zaraze da ne izlazi, ko je zdrav da tamo ne ide - i brojni pametnjakovići koji su se ipak odlučili za put jer su "zdravi kao dren" a i kuga je "tamo negde"... Ne, nije scena iz Srbije ovih dana, već iz sredine 19. veka u Bosni, kako nam je preneo Ivo Andrić.
Da se ljudska narav ne menja mnogo uprkos protoku vekova, odavno je poznato. Jedan od najboljih primera za to naći ćemo kod – koga drugog – Ive Andrića.
U jednom delu romana “Na Drini ćuprija” opisao je kako su se stanovnici Višegrada ponašali sredinom 19. veka kada je samo stotinak kilometara udaljeno Sarajevo za 25 godina dva puta zahvatila epidemija kuge i jednom kolere.
Čuvari reda su pili rakiju i jeli beli luk kao preventivu a, za vreme nametnutog karantina, imali pune ruke posla sa neodgovornim putnicima koji su ih uveravai da su baš oni “zdravi kao dren” i da nemaju veze sa kolerom koja je čak “tamo negde, u Sarajevu”…
Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.«
A kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala putnički i poštanski saobraćaj…
Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija… Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti… Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na dimu…
Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne može. Putnik zastaje ali počne da pregovara… A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u Sarajevu…
Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije… A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk… jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe.
